Vec je kasno...
bilo je kasno i kada je pocelo...
Jedno moras znati..bio si jedini pravi...
osecam to..
U sustini kada se voli nije bitno..
da smo zajedno..
Vazno je imati srecu i cast...
doziveti takvo osecanje...

I cutanjem vise od reci kazes,
necujnim sapatom svijes se na moje srce
i rasipas nemirne misli tvoje...
Kroz bistrinu plavetnila,
ociju tvojih,dirnem li u snove tvoje?
Dotaknem li lutanja?Ozivim li strahovanja?
Probudim li nadu da sutra lepotu tvojih ociju ima???

Zelim da promenim svet..
na koja vrata da kucam,
da nadjem sebi lek,
put do tvoga srca...

Na koju stranu da legnem,
da tebe ne sanjam..
na koju nogu da ustanem
da te mislima ne proganjam..

Samo mi suza oko kvasi...
stalno se pitam gde si..
sa mislima istim stalno lezem..
Ujutru se s njima budim...
Zasto mi zivot stalno bezi..
smem li na koga da se ljutim..
Pusticu oluju da sve odnese...
necu nista da slutim..
zelim da prodje ovo nevreme..
sa mojim mislima ludim...

Nije lako pronaci reci kada treba opisati prijateljstvo kao sto je nase... sto je cudno kad se uzme u obzir koliko smo postali bliski...ponekad ni reci nisu potrebne..znamo sta osecamo..sta mislimo..kada sta treba reci..a sta precutati.. Zivo me zanima mozemo li uopste iskazati koliko su prijatelji vrijedni. Sta jedno prijateljstvo, a posebno ovakvo kao sto je nase, cini toliko posebnim? Znam koliko sam srecna sto imam takvog prijatelja...i samo bih da kazem da, ma sta se desilo, nikad neces biti sam jer ces uvijek biti moj prijatelj.
Zauvijek

Cak i kada te ne vidim,znam da si tu...Cak i kad te ne cujem,cujem tvoj glas...Cak i kad te ne dodirujem,osecam te pod rukama.....Cak i kad te ne ljubim,milujem te usnama...cak i kad placem,srcjna sam zbog tebe....Cak i kad grlim druge,srecna sam zbog tebe.... Uz sebe.....

Odkud se danas toga setih..
verovatnu se me tvoje oci, taj poglede
setan i tuzan podsetile na to...

To me je valjda privuklo tebi
oci koje nemo kazu :
samo me zagrli, ne govori nista..
taj pogled koji me prati kroz
hodnike secanja..
i prosto mame da ih ucinim srecnim...

Secanja..

Mali napusteni kucici da volela sam ih..
jer poklanjati im i malu paznju znali su
desetostruko vratiti...
Hodajuci atarom svog sela
gde su ljudi uvek bacali male kucice
skuplala sam ih grlila i ljubila ih
da sada vise nisu sami i imaju mene..
odnosila kuci kupala hranila ih..
Naravno niko nije imao razumevanja
za moje postupke..
Govorili bi mi da su im trebali,
ne bi ih bacili..
u tim trenucima su mi bili tako daleki..
Onda bi ih otac pokupio dok su me tuzno gledali..
znala sam da su mi na neki nacin zahvalni
sto sam ih bar na trenutak
ucinila srecnima i voljenima..
Plakala bih posle toga danima..

Znam da su me u tom svom kratkom zivotu
voleli.. i da sam imala nekog ko me treba..
I danas kad prodjem pored napustenog kuceta
ako imam nesto kraj sebe nahranim ga..
Ali..vise ih ne uzimam
samo tiho izgovorim izvini
i svaki put suze same krenu..
Jer..znam kako se osecaju..
okrecem se i odlazim placuci
i znam da me prati par tuznih ociju
govorim u sebi zasto e zivot tako nepravden
Gledajuci danas tvoju sliku setih se ovog

Znam da je slika stara
i da tvoje oci sada sijaju,
nekom drudim sjajem
i da si SRECAN :)
Ali od prvog dana kad sam
je videla tvoju sliku imala
sam tu potrebu zagrliti te
i reci ti ne brini sve
ce jednog dana biti dobro..

Dragom prijatelju Bojanu s ljubavlju :)